 |
| Start | Dokumenta | Drugi o nama | Vaša priča | Pitajte | Kultura | Vesti | Linkovi |
| ĐORĐE VUČO Rodio se u Vlaho Klisuri, u Makedoniji, oko 1850. godine. U desetoj godini je napustio rodno mesto i pošao u pečalbu, obučen u pelemgire, sa tri groša vezana u krpicu i o vrat obešena s povećim komadom tvrde urde sira i proje u bisagama. Put ga je vodio u Beograd, gde je već bilo dosta njegovih vilajetlija - zemljaka. neki od njih su radili u raznim radnjama a neki su imali svoje radnje. prvo se zaposlio kao šegrče na Savi, kod Konstantina Z. Popovića, Grka, časoničara, rođenog u nekom selu kod Atine (potonja velika časovničarsko-juvelirska radnja "Braća K. i N.Z. Popović"). Kasnije je prešao kod svog zemljaka Janka Baše, koji je na Savi komisionario i vodio za svoj račun uvouno-izvoznu trgovinu sitnom kožom i zverkom - divljači. Još je bio veliki tranzitni posao s ovim artiklima iz Albanije i Makedonije, a obavljali su ga beogradski komisionari, većinom Cincari jer su i pošiljaoci bili Cincari (Petar M. Kostić, Toma Hadži-Toma, Luča Nikolajević i drugi). kože je bilo u velikim količinama i po Srbiji kod mehandžijama, uglavnom Makedonaca, kod kasapa i kod sitnih magazadžija. I u Beogradu se mnogo klala sitna stoka a njihova koža prodavala.poslovi su se obavljali na međusobnom poverrenju. Kapara i međusobni zajmovi davani su bez pismena i u četiri oka, samo što je njihov davalac beležio ime i date sume novca na kasi ili u kakvom tefteru - knjizi. Komisioni su kupovali i primali originalnu, nesortiranu kožu, a takva je i strancima prodavana. Glavni kuppci su bili u Nemačkoj. U Lajpcigu je bio centar za trgovinu sirovom i štavljenom sitnom kožom i zverkom sa celog Istoka. Kada su otvorene fabrike štavilice u Austriji i u Budimpešti, onda su jedan deo lajpciškog posla one preuzele. I unutrašnja i spoljna trgovina vođenie su bez velikih potresa. Cene su se manje-više održavale naa istoj visini, sa manjim promenama. Radilo se sa malom zaradom i živelo se skromno. Svi su bili zadovoljni izuzev slučajeva špekulativnih kupovina, nepokrivenih jednovremenom kupovinom. Male beogradske magazadžije, mahom Hercegovci i Bosanci, odlazili bi na godišnje sajmove i nedeljne pazarne dane po Srbiji, gde bi kupovali sitnu kožu i divljač i donosili u Beograd. U 1885. godini Đorđev gazda Janko Baša je propao prodavši stranim kupcima veliku količinu sitne kože koje nisu bile pokrivene blagovremenom kupovinom. Kad je došlo vreme za liferovanje prodate kože kupcima, cena je bila u visokom skoku i Janko se nije mogao povoljno pokriti kupovinom. Morao je napustiti trgovinu i stupio je kao činovnik u službu Glavne direkcije železnica. Đorđr Vučo je tada otvorio sličnu komisionarsko-izvozničku radnju sitnom kožom, koju je docnije proširio uvođenjem suve šljive i drugih izvoznih zemljoradničkih proizvoda, sa svojim tastom, bogatim kafedžijom Nankom. Hjegov tast je sa još četvoricom Cincara iz Beograda i unutrašnjosti ozidao hotel "Makedoniju". Njihova zajednica se nije dugo održala. Razortačio se sa tastom i razveo se od žene. Još uvek se radilo na stari način, gde je međusobno poverenje činilo osnovicu odnosa između beogradskih trgovaca i komisionara, s jedne strane, i palanačkih magazadžija, s druge strane. Magazadžije su slale sastavljenu kožu svome komisionaru i ostavljali mu na duže da je prodaje što može bolje. Pre uvođenja železnice, roba je dovožena volovskim kolima iz unutrašnjosti a posle 1884. godine železnicom. Kože su uvek bile pakovane u balama a suve šljive otvoreno u kolima ili vagonima. koža je i za inostranstvo pakovana u balama a šljive su stavljane u veliku hrastovu burad, u kojima su ih radnici gazili opranim nogama posargiji kojom su bile pokrivene.Docnije su uvedeni zavrtnjevi za nabijanje šljiva u burad, a kasnije vreće od jute. Od 1906. godine uvedeno je etiviranje suve šljive. To je naknadno sušenje suve šljive spakovano u sandučiće od čamovine, u raznim veličinama, u francuskim sušnicama, pomoću zagrejane pare ili suvog vazduha. Kasnije je uvedeno, rešetanjem, kartiranje po krupnoći šljive od 80/85, 95/100, 110/120 ("uzans"), "merkantil" - sve preko 120 komada u kilogramu. Sušenje šljiva uzelo je maha tek sredinom prošlog veka, kad su se u Beograd doselili braća Krsmanović, Bosanci, sa svojim zetom Ristom Paranos, i počeli propagirati sušenje šljiva po selima. Mala pijaca, smeštena na malom prostoru između ulica Kraljevića Marka, Hercegovačke i Savske, sa Svetonikoljskim trgom (ispred hotela "Bristol"), a do 1904. godine Paranasov han, razvila se, u međuvremenu, u veliku pijacu. Seljaci su radi prodaje dovozili svoje proizvode volovskim kolima. Đorđe Vučo stekao je poznanstvo i veliko poverenje kod palanačkih magazadžija koji su mu počeli slati svoju robu u komision, a i uz čvtstu prodaju. Davao im je zajmove na osnovu robe ili bez nje, koliko je kome trebalo i koliko je ko zasluživao. Posao je išao dobro i na yadovoljsto obe strane. Ali kad su se u posao umešali agenti i kalauzi koji su postavili sebi cilj da štite interese svojih prijatelja, unutrašnjih trgovaca, počeše se poslovi mrsiti i komplikovati. Umnožiše se i sitni trgovci kožom u Beogradu, došavši u vezu sa kasapima od kojih su kožu kupovali i u svojoj magazi sušili. Inostranstvo je postalo rigoroznije u pogledu kvaliteta robe. Zahtevalo je sto strože probiranje sitne kože, odnosno odvajanje dobro kvalitetne od škarta. Tako su i komisionari, silom prilika, pooštrili škartiranje, što je bila povoljna prilika za zloupotrebe. Škartir-majstori postali su krupne ličnosti u ovom poslu jer je od njih zavisilo sta aće se oglasiti za škart a šta za dobar kvalitet. Hajim d'Azrijel, Jevrejin, imao je za ăkartir-majstora takoîe Jevrejina koji je dobio ime "Filadelfija", zbog svoje brzine i okretnosti u ovom poslu. Pričalo se da je nedostižan. I drugi komisionari i izvoznici su imali svoje škartir-majstore. Male magazadžije su same obavljale škartiranje. Posao komisionara postao je vrlo delikatan. Strani kupci su tražili da koža odgovara njihovim uzansima - propisima, sto je zahtevalo najbrižljivije škartiranje. Ovo nije godilo palanačkim magazadžijama koji su svoju robu slali u komision beogradskom komisionaru. Međutim, ovu situaciju nisu mogli menjati. Oni nisu mogli kontrolisati komisionara pošto će prodati njihovu robu dok je trgovano sa originalnom robom. U ovoj situaciji, takođe, nisu mogli da kontrolišu ni kako komisionar škartira ni po kojom cenom prodaje robu. Moglo se pretpostaviti da će uredni komisionar štititi svoje pošiljaoce robe do krajnjih granica, o čemu mali trgovci kao njihovi protivnici nisu vodili računa. Ova agitacija protiv komisionara i njihovog škartiranja dovela je do smanjenja komisionarstva i prelaska na čvrsto trgovanje. Tako su dotadašnji komisionari postali, uglavnom, veliki kupci sitne kože od domaćih malih trgovaca, i prodavali je u inostranstvu. Đorđe Vučo se brzo snašao u novim prilikama, razvijajući i dalje veliku izvoznu trgovinu na osnovu kupovina, a i komisiona, ukoliko se on održao. Održao je dobar glas u poslovnom trgovačkom svetu, sto se potvrdilo i izborom za člana upravnog odbora Povlašćene izvozne banke, pre nego ga je udarila kaplja. U međuvremenu, Đorđe Vučo je stekao dobar kapital, tako da je jedan deo mogao da ulaže u druge korisne poslove. On je izabrao zidanje i kupovinu kuća. U periodu od 1893. do 1895. godine ozidao je veliku kuću na sprat u Ulici Kraljevića Marka, do same Male pijace. Na spratu je bio udoban stan au prizemlju velika kancelarija i magacin. U velikom dvorištu je imao šupe i magaze. U 1898. godine podigao je lepu prizemnu kuću u sasvim pustom kraju, naa uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u kojoj se posle nastanio. Kupio je još nekoliko kuća po raznim ulicama. U vreme zidanja dvospratne kuće kuće na uglu Karađorđeve ulice, između svoje kuće u ulici Kraljevića Marka i Paranosovog hana i zidanja kafane "Kod Atine" na Terazijama, gde je ddo tada bila kafana "Kod Dva tigra" (kuća bivšeg dvorskog podrumdžije), udarila ga je kaplja 1903. godine a nakon šest godina, 1909. godine je umro. Sa velikom ljubavlju je Đorđe Vučo vodio svoj komisiono-izvoznički posao kao i zidanje i kupovinu kuća. Sve četiri kuće što je ozidao i koje još stoje, predstavljale su poslednju reč savremene arhitekture i pokazuju da vlasnik nije komračio sa novcen prilikom zidanja. Sav materijal u ovoj rubrici pozajmljen je iz knjige "Uspon Beograda", autora Milivoja M. Kostića. Delove teksta koje je dodala redakcija prikazali smo "Italic slovima" . | Stavovi iznešeni u ovoj rubrici ne predstavljaju obavezno i stavove Srpsko cincarskog društva Lunjina iz Beograda      |
| Design by FCP | Modified by Dragos | Powered by SCD LUNJINA | XHTML 1.0 | CSS 2.0 |