 |
| Start | Dokumenta | Drugi o nama | Vaša priča | Pitajte | Kultura | Vesti | Linkovi |
| Braća K i N. Z. Popović Imali su juvelirsko-zlatarsko-časovničarsku radnju, koja je četvrt veka (oko 1880. do 1905.) bila vodeća u beogradskoj čaršiji.Rodili su se u nekom selu kod Ekatarioni, ispod Soluna. Otac Zaharije bio je papaz - pop u tom selu, a sin Zaharije izučio je nešto o opravci časovnika pa je otpočeo da opravlja pokvarene časovnike seljacima. Kada je skupio nešto para, nastavio je i da trguje časovnicima, prstenjem i drugim nakitom. Obesio bi o vrat tablu, koju bi držao pred sobom, sa ovom sitnurijom, kao alvadžije, što su nekad ulicama prodavali svoje proizvode, pa bi krenuli kroz sela, varoši i varošice. Tako je nastavio da radi kad je došao u Niš, a posle Niša u Beograd, sa svoja tri malena sina, Konstantinom, Nikolom i Đokom. Konstantin je izučio časovničarski zanat kod nekog dobrog majstora i posle nekoliko godina kalfovanja osnovao je svoju časovničarsku radnju pod imenom "Konstantin Popović". Prezime je došlo od "popa", što mu je otac bio. Prvi glas o tome nalazimo u oglasu objavljenom u Srpskim novinama 1869. godine:" Kosta Popović, sajdžija na ćošku do varoš - kapije, gde je sad Jovan Čobanić." U tom dućanu je, izgleda, docnije bila knjižara Velimira Valožića. Tu je kuću kupio Konstantin, kao i plac, sa kućama, sa Kosančićevog venca i Pop - Lukine ulice. Ovo je ostalo u rukama firme "Braća Popović" do 1920. godine. U 1870. godini izašao je oglas: "Kosta Z. Popović sajdžija daje pod kiriju ispod polivije pet soba i prinadležeće prostorije." A 1872. godine izlazi oglas: "Kosta Z. Popović kafanu kod Princa Eugena na Bit-pazaru (tako se zvala Dušanova ulica) izdaje pod kiriju." Ta kafana je kasnije nazvana "Kod Palidrvca" a nalazila se na velikom placu, s licem na Dušanovu i Strahinjića bana ulicu, odmah do "Pirinčane" - dvorca princa Evgenija, koji je posle Prvog svetskog rata došao u ruke neke jevrejske fabrike čarapa i trikotaže. U međuvremenu je i Nikola izučio časovničarski zanat kod svog starijeg brata Koste i postao mu je desna ruka u radu. On je bio vrlo štedljiv i pedantan, dok je Kosta bio široke ruke i velikog zamaha. Kuću Saraf Koste, na uglu Knez-Lazareve i Dubrovačke - 7. jula ulice, izgleda da je Kosta kupio pre 1866. godine jer te godine oglašava u Srpskim novinama da u toj kući izdaje "pod kiriju dućan sa magazom". A 1873. godine izlazi oglas: "Kosta Z. Popović, kuću spram Mihaila Arsenijevića u Glavnoj čaršiji, izdaje pod kiriju". Oko 1880. godine staru je kuću porušio i na tom mestu podigao lepu kuću na sprat, u kojoj je dugo godina na spratu dtžala svoje kancelarije Beogradska trgovačka omladina i Trgovački glasnik. U jednom velikom dućanu bila je smeštena velika zlatarsko-juvelirska i časovničarska radnja "Braće K i N. Z. Popović". Ali ni ova, kao ni ranija čisto Kostina firma, nisu bile protokolisane, i neprotokolisane su ostale sve do njene likvidacije 1908. godine. Usled toga se moglo desiti da Pera Vidaković, kupivši novcem Popovića veliko imanje kod Prokopa, ranije imanje Jana Nevole, arhitekte, pa zatim savetnika Radičevića, zeta Dobrosava Zdravkovića Resavca, i upisavši ga pod svojim imenom "Braća Popović", zadrži ga u svom uživanju do kraja života jer nije hteo priznati da se odnosi baš na tu braću Popović. Radnja se vrlo razgranala. Godinama je snabdevala kraljevski dvor skupocenim juvelama, ordenima, tabakerama i drugim zlatnim i srebrnim, dijamantskim i brilijantskim predmetima, kojima je vladalac odlikovao zaslužene ljude. Zbog toga je nosila naziv "dvorskog liferanta". I železnička direkcija snabdevala je svoje osoblje dobrim džepnim, a stanice velikim časovnicima, koje je nbavljala ova firma. Ona je uživala beliki glas u građanstvu. Dragocenostima nije lako utvrditi kvalitet i cenu jer se retko kupuju, i više je stvar poverenja koje se ima prema juveliru. U Popoviće se verovalo da su pažljivi kupci ove robe u inostranstvu, i da je dobro poznaju a da ne preteruju sa cenom. Uveli su i biser, tepeluke i biserne šamlije, artikle koje su dotle imale samo trgovine s carigradskim espapom. I drugi Kostin brat, Đorđe, izučio je kod njega zanat, i ostao nekoliko godina u radnji s braćom. Usled neslaganja istupo je iz nje, dobivši svoju zaradu, s kojom je otvorio manju sličnu radnju ali je krahirao, posle čega su ga braća pomogla davši mu upravnički položaj nad mlinom i imanjima u Nišu. Obrt je u radji bio veliki a i zarada, koja je ulagana u nepokretna imanja a koja su sva i dalje upisivana na Kostino ime. Uvek je samo kupovao a ništa nije prodavao. Kupljeno je veliko imanje u Dušanovoj ulici, do kafane "Zlatibor" (koju je posle Prvog svetskog rata kupio Mladen KOmadinić, trgovac; neprijatelj ju je srušio), koje se protezalo sve do Skenderbegove ulice. Zatim je kupio čitav trougao kuća između Kraljevića Marka, Jedrenske i Savamalske ulice, i prema Zelenom vencu; osim dva imanjca Saraječića, koja su izlazila na obe ulice, koje je on dao svojim ćerkama u miraz - jednoj koja je bila udata za Nikolu Burića, profesora arheologije na Velikoj školi, i drugoj koja je bila udata za pukovnika Radu Kosmajca. Tu je bila i velika kuća na sprat čuvenog Toske, do same česme koja je nosila njegovo ime, a sada lepa jednospratnica prema Zelenom vencu, i mnogo manjih kuća. Uto su se zamomčili sinovi Kostini, Zaharije-Zaka i Nikola, koje je otac poslao u Beč da izuče juvelirsko-časovničarski zanat. Otud su se vratili sa dobrom spremom i odmah su bili zaposleni u radnji: neko vreme u radonici, a zatim u dućanu kao prodavci, gde su odmenjivali svog strica Nikolu, koji je dan-noć kapavao u radnji, dok se Konstantin više bavio spoljni poslovima i oko imanja. Prispeli su i Nikolini sinovi za posao. I on uputi starijeg Acu u Švajcarsku, gde izuči časovničarski zanat i završi zanatsku školu a Kostu-Koču i Berlin na tehniku, gde je Kosta posle osan godina diplomirao na arhitekturi. U međuvremenu je kupljen ogroman prostor zemlje: njive, livade, vinogradi i voćnaci u Majdanskoj, na Topčiderskom brdu, iznad Markarnice, gde je zasađen vinograd od najboljih loza i voćnak od plemenitih voćaka, i ozidana veoma lepa vila. Kupljeno je i Šopovićevo parno kupatilo, sa mlinom, u Bosanskoj ulici, čiji plac izlazi i na Karađorđevu ulicu i obuhvata jedan deo Kameničke ulice. Uz kupatilo je bila kafana i lepa bašta, gde su sredinom prošlog veka nemačke i nemačko-srpske trupe davale pozorišne predstave, a docnije su tu priređivani koncerti i zabave. Mlinski uređaj je već bio zastareo i arhitekta Koča ga je obnovio i proširio. Kad je uprava došla u Acine ruke, stari mlin je porušen, 1906. godine, i zamenjen novom zgradom, podignutom bliže kupatilu, na koju je utrošeno 150.000 dinara, za aparaturu je izdato 200.000 dinara. Luka Ćelović je poveo akciju kod vlasti i kroz štampu protiv podizanja mlina, tražeći da se on izmesti iz varoši, ali u tome nije uspeo. Aca je bio oštrouman i okretan industrijalac i trgovac. Bio je potpredsednik tek osnovane Beogradske berze, čiji je Produktni odsek radio nekoliko prvih godina u hotelu "Bosna", a u kome je on bio duša. Kupljen je i dotrajali parni mlin u Nišu, kod železničke stanice, koji je modernizovan za petvagonsku dnevnu meljavu, kao i beogradski. Dato mu je ime "Konstantin", u znak uspomene na osnivača firme Konstantina-Kostu Popovića. Beogradski mlin je nazvan "Zaharije", po imenu osnivača kuće Popovića. U Nišu su kupili za male pare i veliki vinograd Tutunovića, na brdu Gorici, s podrumom za sto vagona vina. Kupili su i hotel s banjskim uređajem u Niškoj Banji, čiji su bili koncesionari. Svim tim poslovima uppravljao je brat Đoka kao službenik. Đoka Popović nije bio srećan sa svoja tri sina. Kosta se u detinjstvu mangupirao u Beogradu, a kao zreo mladić je otišao u Niš, gde je, po Acinoj direktivi iz Beograda, dobro radio. Ali bio je slabo nagrađen pa je sam uzeo toliko novca koliko je mislio da mu pripada, i s njime je otišao u Ameriku. Jovan je bio propalica i završio je život u sirotinjskom domu. Nikolica-Nikica izučio je zanat kod svojih stričeva i bio je u njihovoj radionici dok nije otišao na odsluženje vojnog roka. Bio je trošadžija i kao kadrovac jedne noći je kalauzom otvorio dućan i pokupio razne dragocenosti. Odmah se posumljalo na njega. Policija je izvršila pretres njegovog stana i našla pokradene dragocenosti. Nisu ga gonili ali ga ne htedoše više držati u svojoj radionici, i on ode u Ameriku, gde je zaradio dosta novca vodeći kafanski posao. U Beograd se vratio odmah posle Prvog svetskog rata , gde je u kući Mladena Stojičevića, u Knez-Mihajlovoj ulici, otvorio časovničarsku radnju, naročitog, fantastičnog tipa, koja nije išla. Malo zatim ju je zatvorio i ponovo otišao u Ameriku, ostavivši ženu, kćer Milana Tatalovića, policijskog komesara na železničkoj stanici, sa sinom u Beogradu. Bio je malecan i lepotan. Jedina kćer, Živka-Velika udala se za đenerala Dimitrijevića. Veliki plac, oko 4 000 m2, s licem na Kosmajskoj ulici i Obilićevom vencu, do Malih stepenica, bio je nekad u vlasništvu Josipa Šlezingera, vojnog kapel-majstora i kompozitora, još iz prvog doba vladavine knez Miloša. Posle je prešao u ruke Koče Panića, trgovca, od koga ga je kupio Kosta Popović. Na placu je bila, pored samog susednog placa Ašik-Mihajlovog, dugačka prizemna kuća, sa mnogo soba, kujnom i drugim prostorijama, u kojima je cela porodica dvojice Popovića stanovala. Jedna velika soba služila im je kao trpezarija, a u mnjoj sobi do nje bio je bilijar na kome su bilijarili sinovi da ne bi išli u kafanu. Posle je ozidana vrlo lepa visokoparterna kuća(srušena neprijateljskim bombardovamžnjem u ratu), nasred lica sa Kosmajske ulice, u kojoj su se nastanila braća sa svojim ženama i ženskom decom. U velikom betoniranom podrumu držano je niško vino, čijom se prodajom bavio Kosta Krstić, nakon prrodaje svog hotela "Predstolonaslednik". To je imanje docnije prodato u dva dela. List Politika platio je dva miliona za istočnu a Beogradska zadruga 900 000 dinara za zapadnu polovinu. Pred svoju smrt Konstantin je napisao testament, u kojem stoji da je njegov brat Nikola u zadruzi s njim, i moli ga da se njegovom decom postupa isto onako kao što to čini sa svojom rođenom decom. Time je dokummentovana potpuna ravnopravnost u tečevini. Nikola je svako jutro, u svako doba godine, odlazio sa momkom na Veliku pijacu, gde bi kupovao sve što treba za kuvanje tog dana. Bio je srednje visine, pomršav, uvek ozbiljan, sa cilindrom na glavi. Sinovci Zaka i Nikola načinili su čitav salon od radnje. Oko stuba u sredini dućana bilo je federirano sedište, crvenim plišom pokriveno. Bilo je i drugo takvo sedište u jednom kraju dućana. U zastakljenim rafovima i tezgama blistali su brilijanti, dijamanti i drugo drago kamenje, zlato, srebro i biser. Dva evropski obrazovana i lepo vaspitana mlada čoveka, Zaharije i Nikola, stajali su mušterijama na usluzi i svojim lepim ponašanjem obavezivali ih da lepo govore o radnji i preporučuju je svojim poznanicima i prijateljima. Bili su uvek elegantno odeveni, sa cilinddrom na glavi, kakav je tada bio običaj. Kada se Zaka oženio ćerkom Nike Krsmanovića, velikog šljivarskog trgovca iz Beograda, stric mu je ozidao kuću na sprat na Obilićevom vencu, a u produženju stare kuće, za stan. A kad se oženiše i Nikola, Natalijom, ćerkom Marka Stojanovića, adddddddvokata, i Aca, dobrom ćerkom đenerala Stevana Zdravkovića, Ružom, stari Nikola im ustupi celu kuću, gde je on do tada stanovao, za stan, a on se smesti u jednu sobu stare kuće sa svojom ženom Lalom-Marijom , ćerkom Besarovića, mazazdžije sa Save, a od čuvene porodice Besarićao u Sarajevu. Sobu je iskitio sa pedesetak različitih satova. Kao i dotle, njegova žena Marija-Lala je kuvala za celu porodicu, prala veš i obavljala druge kućevne poslove, ne obazirući se na silno bogatstvo svoga muža. Takvom poslovanju svakako se naučila u kući svoje matere, a muževljeva štedljivost i skromnost to je podržavala. Nikola je preminuo za vreme Prvog svetskog rata. Imali su tri kćeri: Julku, udatu za dr Mitu, Milana Miličevića, načelnika saniteta Ministarstva unutrašnjih dela; Dragu, udatu zaivka Lotrića Lazarevića, šabačkog mesaroša, koji se odao kocki i materijalno propao, i Darinku, udatu za pukovnika intendanta Mihaila Petrovića. (Oni su zaveštali Srpskoj akademiji nauka 302 000 dinara pod imenom Nikola Z. Popović i Marija, žena mu.) Braća K. i N. Z. Popović bili su prvi, i dugo vremena najveći vlasnici kuća u Beogradu. Kasnije su njihovim putem išli braća P. Đorđević, gvožđarski trgovci i ciglari na Savi, pa su ih po broju kuća u pooslednje vreme i pretekli. Razlika između njih je bila u tome što su Popovići kupovali kuće samo za novac, dok su Đorđevići prvenstveno kupovali kuće opterećene intabulacijom Uprave fondova Državne hipotekarne banke. Sav materijal u ovoj rubrici pozajmljen je iz knjige "Uspon Beograda", autora Milivoja M. Kostića. Delove teksta koje je dodala redakcija prikazali smo "Italic slovima" . | Stavovi iznešeni u ovoj rubrici ne predstavljaju obavezno i stavove Srpsko cincarskog društva Lunjina iz Beograda     |
| Design by FCP | Modified by Dragos | Powered by SCD LUNJINA | XHTML 1.0 | CSS 2.0 |