 |
| Start | Dokumenta | Drugi o nama | Vaša priča | Pitajte | Kultura | Vesti | Linkovi |
| MOJ DEDA KOČA - I DEO Ovu pripovest, napisala sam iz velike ljubavi, zahvalnosti i poštovanja prema svom deda Koči i baka Kiji, Cincarima iz Bitolja. Jezik svojih predaka govorim, iako sam pet generacija daleko od Magareva i Bitolja. Moj čukundeda Dimitrije Kontos, došao je u Bitolj, ne zna se koje godine sa svojim jedincem, Sterijom. Doneo ga je u sepetu, na konju, iz Lamije kod Larise. Svojoj kćerki Viktoriji, koja mi je ovaj sadržaj diktirala, moj deda Koča je dodao, da se poreklo porodice proteže jiš iz Moreje na Peloponezu. Dimitrije je brzo našao posao na izgradnji turske kasarne kao preduzimač. Njegov jedinac Sterija, postao je trgovac grosista kanapima, koji su u vreme karavanskog transporta bili neophodna roba. Moj pradeda, Sterija Kontos, oženio se devojkom Teofanijom Makridis iz Magareva. U to vreme, Magarevo je bilo veliko mesto sa trgovačkom i učiteljskom školom, a kaldrmu je imalo pre Bitolja. U Magarevu su rođena sva njihova deca, sedmoro, Kija, Efrosina (Sinka), Konstantin (Kočo), Dimitrije, Aleksandar (Aleko), Marijanti i Đorđe. Teofanija je živela sa decom u Magarevu, dok je Sterija radio u Bitolju. Sva deca su išla u školu. Nastava se odvijala od 9 do 17 h, sa pauzom za ručak, kada su deca odlazila kući na jedan sat. Veronauka se učila više časova nedeljno. Kada je završena kuća, prešlo su u Bitolj. Otac Sterija, umro je već sa 36 godina, kažu zbog straha koji je preživeo u vezi sa mojim deda Kočom. Zapravo, kada je Koča imao 12 godina, udario ga je turski vojni konj dok je patrola prolazila sokakom. Dečaka su ukućani odmah uneli u kuću i zatvorili kapiju. Kada se patrola vratila, lupala je i pitala da li je povređeni dečak iz te kuće. Hteli su da ga povedu na lečenje. Međutim, preplašeni ukućani su to odricali, bez razloga. Dečaka su lečili sami kako su umeli, te je moj deda Koča celog života nosio posledice te povrede. Zbog toga su ga dali na sajdžijski zanant, da bi se manje zamarao.
Posao u Sterijinoj radnji, preuzela je najstarija kćerka Kija, Kočina sestra, koja je u Magarevu završila trgovačku školu. Radnju je vodila ili suflirala i kada se udala za lepog i elegantnog Iliju Rizeva, koji je po diktatu tetke Viktorije, bio samo "figura". Njihov unuk, a moj dragi rođak Ilčo mi je pričao, da je kao dete gledao babu dok je pratila muža do kapije kako mu govori, šta i kako da radi. Kija je sa porodicom ostala u očevoj kući u Bitolju, pored crkve Sv. Bogorodice sve do 1945. godine, kada im je sve oduzeto "u ime naroda", a na tu vest, njen sin Vlado, pao je mrtav na kućnom pregu u 45 godini. Kuća je srušena, a ostatci od srušene crkve su odneti na drugo mesto. Porodica je dobila bedni smeštaj, a na oslobođenom prostoru, sagrađen je hotel "Epidaur". Iza Vlade su ostali sinovi Aleksandar, ugledni lekar u Bitolju i Ilija, ekonomista, te sestra Milka u Skoplju. Imaju porod, a moj dragi rođak Ilčo, sagradio im je kuću u Trnovu. Deda Kočina baka, Ksantipa Makridis iz Magareva, ostala je rano udovica sa dvoje dece, kćerka Teofanija, deda Kočina majka i sin Vangel, Kočin ujak. Muž joj je nestao "negde" u Crnoj Gori. Da bi pomogla svojoj kćerki udovici sa sedmoro dece, odlučila se na pečalbarski korak sa svojih 45 godina. Sa sinom i Vangelom, krenula je 1890g.za Sarajevo. U Sarajevu su već bila njena braća, Naum i Nikola. Oni su radili bonbondžijski ili šećerdžijski posao. Od Bitolja do Sarajeva, Ksantipa i Vangel, putovali su u karavanu sa pašom, 15 dana. Naravno da je to bilo debelo plaćeno, pošto je podrazumevalo vojno obezbeđenje i spavanje po hanovima. U Sarajevu su se majka i sin uključili u posao i dobro je išlo, a novac se ulagao u kuće i placeve. Nažalost, mladi Vangel je rano umro a da se nije oženio. Za Ksantipom, u Sarajevo je ubrzo došla i njena kćerka, deda Kočina majka, Teofanija sa decom 1893.godine. Tada je moj deda Koča imao 18 godina a ostali su bili mlađi. Sestre su se brzo udale, Efrosina, zvana Sinka, za Kostu Dimitrijevića, ekonoma na pruzi Sarajevo Višegrad, a Marijanti za bogatog poslastičara, Vasu Gorgoljatosa. Moj deda Koča, zaposlio se preko zeta ekonoma na pruzi kao dobavljač hleba. Svojim zanatom nikada se nije bavio, malo je ko tada u Bosni imao sat, a rad na pruzi, Austrija je dobro plaćala, u zlatu, jedan zlatnik dnevno. Deda je uštedeo toliko da otvori gostionu kod Električne centrale, na Obali. Tako se zove ulica u Sarajevu koja ide paralelno sa rekom Miljackom. Sa 29 godina, otišao je u Bitolj da nađe devojku. Bila je to Vasiliki (Kija), 16 godišnja devojka, a moja baka. Devojčica nije bila rada da se udaje, ali joj je majka zapretila, ako neće ona, onda će njena starija sestra. Moja baka nije više nikada videla Bitolj. Celo mi je detinjstvo bilo ispunjeno njenim sećanjima na Pelister, Trnovo i Bitolj. Stanovali su u ulici Kralja Petra. Pričala mi je o životu u Bitolju, o odlasku u amam, o gajenju svilene bube u sobi, o izradi i tkanju svile, o pravljenju češljeva od rogova, o šivenju divnih gradskih haljina bez šivaće mašine. Sve se to radilo u kući dok im je otac bio 22 godina u gurbetu, a za to vreme nije od njega pristizao novac. Moj pradada Vangel trgovao je karavanski, a u dvorištu kuće, tovarile su se i rastovarale kamile.
Za to vreme, moja prabaka Zoja, ostala je sa petoro dece, Andromaha, Antina (Nuška) i Kija, te dva sina , Toma i Hrista. Zoja je bila iz veoma bogate kuće. Otac joj je predlagao da se vrati roditeljima, no Zoja je bila gorda, tkala je svilu i čekala muža. Vangel se vratio bolestan te ubrzo i umro. Zoja je.posetila svoju kćerku Kiju u Sarajevu pred sam rat 1912. godine, ali na kratko. Zbog rata, požurila je u Bitolj, mada su je svi zadržavali. U Bitolju je bila sama. Kći Andromaha je rano umrla, dok se Nuška udala i otišla u Lerinu. Sin Toma je otišao za Ameriku. Deda Koča mu je platio put. Zoja je završila tragično. Najmlađi Hrista, došao je kod deda Koče sa 12 godina, te je i on ostao u Sarajevu. To je za baka Kiju bila velika radost. Hrista je izučio zanat u fabrici sapuna "Astra". Ubrzo je postao glavni majstor. Oženio se devojkom iz Velikog Gradišta, učiteljicom stručne škole. Radovala sam se da im idemo u goste. Dugo smo se vozili tramvajem. Imali su baštu sa trešnjom i ribizlama koje su mi bile na dohvat ruke. Volela sam ih. Njihova venčana slika mi stoji na zidu pored ležaja i slika njihovog malog sina, Mihajla. Umro je sam u Sarajevu, poslednjeg rata. Slala sam mu pakete, ali je to bilo nedovoljno. Poslednje pismo je izdiktirao sestri iz Crvenog krsta. U Sarajevu, moji baba i deda živeli su u porodičnoj kući u ulici Riste Besarevića, na levoj obali Miljacke, iznad same reke. Imali su četvoro dece, Dimitrija, Viktoriju, Teofaniju i Mihajla. Kada se dogodio atentat na austrougarski carski par, 1914. godine, bili su očevidci. Sa prozora kuće koji su gledali prema reci, posmatrali su povorku koja se kretala Obalom od Vijećnice prema odredištu, a to je bila kasarna gde je predviđena ceremonija. |    |
| Design by FCP | Modified by Dragos | Powered by SCD LUNJINA | XHTML 1.0 | CSS 2.0 |